Српски језик

Из пројекта Википедија

српски језик srpski jezik
Говори се у:	Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Мађарској, Шведској, Румунији, Албанији и другим земљама.
Регија:	Балкан, Средња Европа
Укупно људи који говоре српским:	11.144.758 (25M)
Рангиран по броју људи који га говоре у свету:	отприлике 75. (44)
Језичка група: Класификација:	Индоевропска словенски јужнословенски западни српски
Статус језика
Службени језик у:	Србији Црној Гори Босни и Херцеговини Републици Српској Федерацији и у појединим македонским општинама.
Регулисан од:	Одбора за стандардизацију српског језика
Кодови и шифре српског језика
ISO 639-1	sr
ISO 639-2(B)	scc
ISO 639-2(T)	srp srp
SIL	SRC

Српски језик је стандардни језик у званичној употреби у државама Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, а у културној је употреби у већем броју земаља широм света где постоје српске етничке заједнице.

Садржај

1 Језик Срба и српски језик
2 Историја српског стандардног језика
- 2.1 Праисторија
- 2.2 Писма
3 Стандардни језици
4 Види још
5 Спољашње везе

[уреди]

Језик Срба и српски језик

Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.

Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.

У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)

Основна намена оваквог приказа (бар док не израсте у нешто већи текст) и јесте приказ особина стандардног језика. Зато ћу се и ограничити на приказ историје стандардног српског језика, чији је један део и савремени стандардни српски језик.

[уреди]

Историја српског стандардног језика

[уреди]

Праисторија

Мирослављево јеванђеље (12. век)

Позната праисторија (неписана историја) српског језичког простора сеже у време индоевропске етничке и језичке заједнице. На простору од Украјине до Подунавља током неолита постојала је заједница људи данас позната под накнадно додељеним именом Индоевропљана.

Са сигурношћу се може тврдити да је прасловенски језик у својој крајњој фази постојао у 9. веку, када су византијски емисари Ћирило и Методије, нормиравши словенски језик на основу дијалекта Словена настањених око Солуна, без проблема своју мисију обављали у око хиљаду километара севернијој Моравској. На основу тога се може закључити да је балто-словенска језичка заједница постојала и почетком првог миленијума пре нове ере.

[уреди]

Писма

Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у различитим раздобљима српски књижевни (стандардни) језик писао латиницом, глагољицом, ћирилицом и арапским писмом.

До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.

Од 11. века па све до половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица.

У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу српског и хрватског етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.

Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.

Од половине 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђура Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђура Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу "једно слово за један глас". Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.

Од доласка Комунистичке партије Југославије на власт, њени су чланови у дело желели спровести идеју о наднационалном језику: српскохрватском. Током друге половине двадесетог века постојала је јака тежња ка унификацији српске ("источне") и хрватске ("западне") стандардне варијанте српскохрватског језика. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједњачавању писма. Током тог времена ћирилица је била поприлично истиснута зарад латинице, па данас у свакодневној употреби Срби напоредо користе и ћирилицу и латиницу.

Ћирилица је једино званично писмо у Србији и Републици Српској, док су у Црној Гори у званичној употреби и ћирилица и латиница.

[уреди]

Стандардни језици

Дијалектолошка карта штокавског наречја

Главни чланак: Историја српског књижевног језика.

Прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је Свети Сава. Најизразитије његово дело у том смислу представља Карејски типик. Он је први направио оштар рез од старословенске норме према српскословенској језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.

Следећа реформа одвила се у Србији за време деспота Стефана Лазаревића. Њу је обавио Константин Философ (напомена: овог Константина не треба мешати са Ћирилом, кога су такође звали Константином Философом), а та је ортографија позната као ресавска школа. Овај правописни модел одликује назадност у односу на Савин, што је, вероватно, била последица бугарског образовања Константина Философа. Без фонолошких потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни српскословенски језик по својим особинама приближи тадашњој бугарској норми.

Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у фрушкогорском манастиру Беочину. Представници те школе названи су Рачани, јер су ту пребегли пред Османлијама из старијег манастира Раче у ужичком крају. Најзначајнији представник Рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.

У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.

Као одраз на збивања у сакралној језичкој норми настао је световни књижевни језик који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.

Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, Вук Стефановић Караџић је направио реформу писма и правописа, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардни српски језик, а уз прилагођавање и договор са хрватским филолозима тога доба и стандардни хрватски језик.

Дијалекатска основа тог стандарда била је источнохерцеговачка, ијекавска. Заменом дифтонга "ие" екавским "е", у већем делу тадашње Србије и у југоисточној Аустрији, центрима српске културе, створена је и друга, екавска норма.

Вуков Правопис је 1868. године уведен званично у Србији. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1994. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1994. године је и данас званичан у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

Српска језичка норма нема правоговор (ортоепију).

[уреди]